Milica Knežević: Unatoč tome što koristim kolica i dalje mislim da sam zdrava osoba! (INTERVJU)

Moja današnja sugovornica je Milica Knežević, aktivistica i blogerica iz Zrenjanina u Srbiji! Unatoč tome što već skoro 11 godina koristi kolica jer joj se dogodila prometna nesreća, Milica se i dalje ne predaje, već svojim aktivizmom želi doprinijeti inkluziji osoba s invaliditetom u društvo! Između ostalog, pročitajte kako Milica gleda na svijet i svoju ulogu u njemu, te što joj znače sva dosadašnja postignuća!

1.       Pozdrav Milice i hvala ti što si odlučila dati intervju za moj blog! Molim te, ukratko se predstavi mojim čitateljima. (datum i mjesto rođenja, koju školu si završila, na koji fakultet ideš, čime se baviš u svoje slobodno vrijeme)?

Rođena sam 13.07.1993. u Zrenjaninu, gde i sada živim, iako sam do fakulteta živela u Česteregu (malom mestu u blizini Zrenjanina). Trenutno sam na master studijama na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“ na kojem sam završila i osnovne studije softverskog inženjerstva. U međuvremenu sam deo studija provela i u Americi kao stipendista američke vlade. Još u toku studija sam se zaposlila, tako da pored studija i treninga uz to zapravo i nemam mnogo slobodnog vremena, ali se trudim da ga provodim sa porodicom i prijateljima.

2.       Za one koji ne znaju, rođena si kao zdrava djevojka  i tek zadnjih deset godina si u kolicima! Kakvo je bilo razdoblje tvog djetinjstva i tvog života do tog događaja?

Pa i dalje sam zdrava :) samo što sam doživela tu povredu koja je promenila veliki deo mojih fizičkih mogućnosti. Rekla bih da sam do tada imala detinjstvo i taj početak tinejdžerskog perioda kao i bilo ko drugi – tu je bila škola, školska takmičenja, treninzi odbojke, putovanja, izlasci i sve ono što radi jedna mlada osoba.

3.       10. 5. 2019. je bila 10-godišnjica otkako, na žalost, više ne hodaš jer si doživjela prometnu nesreću. Hoćeš li nam ukratko prepričati što ti se točno dogodilo i kako je izgledala borba za tvoj život?

Da, tada sam kao suvozač doživela saobraćajnu nezgodu u kojoj sam zadobila između ostalog i povredu kičme i kičmene moždine što je rezultiralo paralizom i gomilom drugih problema koje nosi ova povreda. Definitivno nisam nikada pomišljala da bi tako nešto moglo da mi se dogodi i imala sam užasno težak period navikavanja, pa i prihvatanja toga da mi je ceo život potpuno drugačiji.

4.       Mnogi ljudi imaju problema s motivacijom kada se nađu u invalidskim kolicima, no međutim ti nisi jedna od njih! Što te je motiviralo da i dalje nastaviš živjeti život punim plućima? Kada se dogodila ta prekretnica kada si shvatila da ne možeš sažalijevati samu sebe?

Mislim da svakom dođe trenutak ili period kada nema motivacije bez obzira da li koristi kolica ili ne. Jednostavno sam uvidela da se život nastavlja šta god da se desi i da to što sam mrzela sve što mi se desilo i što sam plakala ko zna koliko nije davalo nikakve pozitivne rezultate. Samo sam se osećala još gore, kao i ljudi oko mene. U takvoj situaciji prosto ni nemate nekog izbora osim da nastavite dalje i pokušate da izvučete najbolje od onoga što imate.

5.       Unatoč tome što si osoba s invaliditetom i dalje se baviš raznim aktivnostima, a pogotovo voliš ekstremne sportove. Odakle dolazi ljubav prema njima? Što te najviše privlači kod njih?

Nekako me je povreda navela da život gledam malo drugačije, tako da se trudim da iskoristim svaki trenutak koji imam i da probam sve ono što želim. Kada god uradim nešto novo, to me motiviše i da mi ideju za još 5 stvari koje nisam uradila.

6.       U slobodno vrijeme također pišeš svoj blog „Izaberi da živiš“ i zaista inspiriraš ljude oko sebe. Kada si pokrenula blog i odakle ti je došla ideja za njegovo pokretanje? Odakle crpiš inspiraciju za tako predivne i poučne tekstove na blogu?

Blog je nastao kao završni rad na kursu koji sam pohađala sa željom da bude mesto na kojem mogu deliti svoja iskustva poput adaptivnog surfovanja, ragbija u kolicima, skoka padobranom sa 3000 metara, ronjenja itd. Ali i na kojem mogu ukazati na probleme sa kojim se susreću osobe sa invaliditetom. Inspiracije mi je prosto moj život i ono a čim se svakodnevno susrećem.

7.       Na žalost, znamo da se na Balkanu osobe s invaliditetom moraju boriti kako bi dokazale da i one imaju na lijep život. Koliko su ti  do sada ovaj sustav i ova sredina odmogli u tvojoj borbi?

Ne znam da li mogu reći da su odmogli, ali su definitivno mnogo otežali moj život u svakom mogućem smislu. Imala sam prilike da živim u sredini gde sistem funkcioniše i gde prava osoba sa invaliditetom nisu samo na papiru, tako da sam iskusila koliko je život lakši kada imaš jednake mogućnosti kao i bilo ko drugi. Nažalost Srbija i okolne države su još uvek daleko od toga, ali mi smo ti koji moraju da utiču na promene.

8.       Nedavno si navela da ljudi često znaju biti licemjerni i prema drugima, ali i prema samima sebi kada je u pitanju doticaj s invalidnošću. Koliko često se susrećeš sa ljudskim licemjerjem kada nečiji invaliditet u pitanju?

Susrećem se jako često, gotovo svakodnevno. I od strane nadležnih institucija i organizacija pa sve do pojedinica. Još uvek se kod nas osobe sa invaliditetom posmatraju ili kao super heroji ili kao ljudi čiji je život bezvredan, a istina je da smo prosto samo ljudi, kao i bilo ko drugi. Omiljene su mi rečenice u kojima sam uprkos invaliditetu ili uprskos kolicima uradila nešto, dok sam iz moje perspektive mnoge stvari uradila baš zahvaljujući tim kolicima koja mi omogućavaju kretanje, a uprkos ogromnoj diskriminaciji, nepristupačnosti i ljudima koji ne vide dalje od svog nosa.

9.       2018. proglašena si najženom Srbije po izboru magazina „Blic žena“. Što za tebe znači ta nagrada? Jesi li ostala šokirana što si baš ti izabrana za najženu?

To je zaista jedna od najlepših nagrada koju sam dobila, naročito jer je došla od strane čitateljki tog magazina. Nisam očekivala tako nešto i čast mi je što sam se našla među sjajnim ženama koje su primer borbe, neodustajanja, promena i inovacija. Kao i druge nagrade koje sam dobila, dala mi je vetar u leđa da nastavim da radim stvari koje utiču na mene kao i na život drugih ljudi.

10.   Jako si svestrana i kreativna osoba. Imaš li još neki hobbie ili strasti prema nečemu, a da ih se nismo dotakli kroz ovaj intervju?

Volim da učestvujem u projektima koji imaju uticaja na zajednicu u različitim aspektima, tako da sam predavač na projektu „Još uvek vozim“ gde srednjoškolcima širom Srbije držimo predavanja o bezbednostu u saobraćaju. Takođe sam bila jedna od mentorki na prvom programu mentorstva za žene sa invaliditetom u Srbiji.

11.   Kako bi ocijenila svoju 2019. godinu ocjenom od 1 do 5 i što očekuješ od nove 2020. godine?

Iako sam u prošloj godini imala povreda kao nikada do sada, to je godina u kojoj sam se verila, zaposlila, diplomirala, upisala master studije, putovala, dobila nekoliko nagrada i priznanja i počela zajednički život sa svojim verenikom, tako da bih je ocenila desetkom. Za ovu godinu nemam očekivanja samo planove koje ću se truditi da ostvarim :)

12.   Za kraj: Tvoja poruka čitateljima Artistic soul bloga je…

Zapravo imam dve poruke – Da ne odustaju od svojih snova ma koliko ludo ti snovi izgledali drugim ljudima i da nikada (apsolutno nikada) ne dozvole da im prava budu uskraćena, jer i samo jedno glasno NE DISKRIMINACIJI može daleko da se čuje.

Ukoliko vam se svidio ovaj tekst molim vas zapratite moju Facebook stranicu i  Instagram profil